vcd logo

Rešenje je u alternativnim programima koji rade istu ili sličnu stvar, a bezbolno se instaliraju i pokreću na Windows 7 operativnom sistemu. Jedan od takvih je SlySoft-ov Virtual Clone Drive.

Radi se o malom i jednostavnom programu koji se nakon preuzimanja sa zvanične strane instalira potpuno bezbolno i ne zahteva restart računara. Omogućava emulaciju desetine virtuelnih diskova istovremeno, mada većini korisnika neće ni trebati više od jednog “lažnog” drajva. Preveden je na nekoliko svetskih jezika, ali na žalost u izboru nije srpski.

Interfejs je minimalan – jedna ikona u sistemskoj kaseti pomoću koje možete pozvati komandni meni, te prozor sa podešavanjima koji omogućava promenu jezika i opcije programa. Moguće je promeniti broj aktivnih virtuelnih uređaja, dodeliti svim virtuelnim diskovima “Virtuelnu ovcu” kao znak raspoznavanja, uključiti opciju čuvanja podataka o prethodno učitanim “slikama” kako bi mogle ponovo da se učitaju bez potrage sa samo jednim klikom, te na kraju omogućiti buffer za virtuelni uređaj, koji znatno ubrzava rad.

Virtual Clone Drive podržava samo otvorene standarde, te je samim tim njegova upotreba ograničena na virtuelizaciju ISO, BIN, CCD, IMG, DVD, UDF i sličnih formata. Vlasnički zatvoreni formati poput MDF, NRG i drugih nisu podržani, kao ni emulacija sistema zaštite koja odlikuje Deamon Tools i Alcohol ili kreiranje virtuelnih kontejnera iz postojećih diskova. Međutim treba istaći da se radi o sjajnom programu koji radi upravo ono za šta je namenjen – emulira virtuelne CD, DVD, pa i BlueRay diskove. Prilikom testiranja isprobali smo ga i u ulozi koja zvanično nije podržana – emuliranju diskova sa igrama – i svi isprobani naslovi, a radi se o nekoliko najnovijih ostvarenja iz proteklog meseca, su radili bez problema (testiranje je vršeno na Windows 7 Ultimate x64 RC).

Ono čime se ovaj sjajni program još više ističe, pored male veličine, je cena. Virtual Clone Drive je potpuno besplatna aplikacija. Naravno, nije jedini program ove vrste i alternativa je uvek moguća: Tu su i PowerISO ili MagicISO, ali verujemo da ćete nakon kraćeg testiranja ovog programa teško odlučiti da se od istog odvojite…

CCleaner podešavanja

U pitanju je besplatan program koji se može preuzeti sa zvanične stranice, a u toku instalacije dozvoljava potpunu integraciju sa shell-om operativnog sistema koja omogućava krajnju lakoću korišćenja. Radni prozor CCleanera sastoji se iz tri grafički odvojena dela. U vrhu je naslovna linija u kojoj se nalazi logo programa koji vodi na internet prezentaciju proizvođača, podaci o verziji programa te o računarskoj konfiguraciji i instaliranoj verziji Windows operativnog sistema. Levu stranu zauzima grafički meni iz kojeg je moguće odabrati jedan od četiri režima rada – Cleaner, Registry, Tools i Options. U ostatku ekrana se prikazuje trenutna aktivnost programa, u zavisnosti od izabranih parametara i zadatih akcija.

Prva i najvažnija komponenta je Cleaner. Ovaj deo programa omogućava analizu lokalnih diskova i njihovo čišćenje od raznih nepotrebnih fajlova, uključujući privremena dokumenta koja kreiraju Windows i Internet explorer, zatim sadržaj Recycle Bin-a, Clipboarda, razne prečice i logovi i drugo. Postoje i napredne opcije koje mogu doneti dodatne performanse sistemu ali i usporiti sam proces čišćenja, a one koje nisu preporučene neiskusnim korisnicima su označene drugačijom bojom kako bi se vizuelno istakle. Pred windowsovih sistemskih fajlova, Cleaner čisti i one koji ostaju za instaliranim aplikacijama – Firefoxom, Adobe CS paketom, Nerom, Javom i ostalima.

Registry čistač je namenjen skeniranju windowsove registry baze u potrazi za desetak različitih vrsta problema, te njihovim otklanjanjem. Zanimljiviji alat je smešten u Tools delu, a nudi mogućnost potpune deinstalacije postojećih programa sa sistema uz uklanjanje svih njihovih podešavanja, nadgledanje programa koji se pokreću sa sistemom i njihovu kontrolu, te manipulaciju postojećim System Restore tačkama, koje često mogu da zauzmu i više gigabajta prostora ako se o njima ne vodi računa.

Program se može veoma detaljno podešavati, kako bi izgledao i funkcionisao prema svačijem ukusu. Korisnicima koji ne znaju dobro engleski jezik dosta će značiti što postoji srpski prevod (ćitilica i latinica), a dobrim poznavaocima onoga što se krije ispod haube opcije da se iz liste fajlova i cookieja unapred izostave oni koje žele da sačuvaju od brisanja, mogućnost programa da sva podešavanja čuva u INI fajlu umesto u bazi i slično.

Ukoliko je u ovoj sezoni gripa vaš Windows počeo da kašlje, ne budite levi već instalirajte CCleaner i pustite ga da analizira vaše diskove. Možda se iznenadite kad vidite šta će sve pronaći.

Obavezno pročitajte prvi deo serije ukoliko ste ga propustili: Ubuntu kao desktop sistem, 1.deo

DISCLAIMER, tj. moje ograđivanje od odgovornosti za svu štetu koja može nastati na vašem računaru/podacima i svim gubitcima koji odatle nastanu. Sve što radite, radite na sopstveni rizik.

VAŽNO:

Pre nego što krenete sa instalacijom, toplo savetujem da imate potpuni back-up svih bitnih dokumenata, i da se uverite da imate instalacije za aplikacije koje vam trebaju pod Windows-om kao i instalaciju i samog windows-a jer ukoliko se nešto desi ili ne budete zadovoljni Ubuntu-om, da možete da vratite računar u prethodno stanje. Ako ne napravite kopiju podataka, možete ih trajno izgubiti koristeći sledeću proceduru!

Dakle, uradili ste backup, spremili sve drajvere i aplikacije koje vam trebaju?

Onda možemo da počnemo!

Postoje 2 mogućnosti ovde, da instalirate windows od nule, i da na već postojećem sistemu menjate particije. Ukoliko instalirate od nule imaćete veću fleksibilnost. Ako imate već instaliran Windows, verovatnoća je 99.9% da ćete morati da smanjujete već postojeću particiju jer retko ko ostavi 10+ GB neparticionisanog prostora. Iako je to relativno česta procedura, dešava se ponekad da stvari krenu naopako.

Sveža instalacija Windows XP-a

Za početak, da kažemo da instalirate od nule. Pokrenite instalaciju Windows-a XP. Ako vam boot sekvenca nije podešena, pogledajte prethodni deo teksta gde je ta procedura objašnjena i gde postoji link ka grafičkom tutorialu. Ako instalirate Windows na neformatiran hard disk, ili ako ste već pobrisali particije, nećete imati sledeću proceduru. Ukoliko to nije slučaj, obrišite sve particije. Kad to budete radili, dva puta ćete biti pitani za svaku particiju. Kada pobrišete sve particije, imaćete samo neparticionisan prostor. U ovom slučaju hard disk koji koristim ima svega 30 GB, tako da ću biti konzervativan pri veličini particija, ali ću dati preporuke koje se odnose na veće hard diskove. Prilikom instalacije samog Windowsa napravite samo jednu particiju.

(kliknite na slike kako bi ste ih uvećali)

Za XP particija na kojoj će biti operativni sistem, kao i gde će biti instaliran aplikativni software bi trebalo da bude minimalno 20GB. Ako planirate da koristite neki “teži” software koji jede HDD, neka taj minimum bude 30 GB. U svakom slučaju, 40GB omogućava komforan rad. Ako možete da priuštite toliko, odlično! Pri toj računuci gledajte da za Linux ostavite barem 10 GB, i da ćete praviti još jednu NTFS particiju pod windows-om za podatke. Iskustvo kaže da ako particija sa operativnim sistemom “pukne”, dobra je šansa da će ostale preživeti, samim tim je manja šansa da ćete kasnije čupati kosu zbog izgubljenih podataka ako iz bilo kog razloga windows “padne” ili C: particija bude oštećena. U ovom primeru, ja koristim 18GB jer znam da neću instalirati dodatni software.

(kliknite na slike kako bi ste ih uvećali)

Pokrenite instalaciju na C: particiji. Ostatak instalacije je prilično standardan, i tu neću zalaziti u detalje.

Kada ste instalirali Windows XP, otvorite “Control Panel” i prebacite prikaz na “Classic view”. Otvorite administrative tools, zatim Computer Management. Tu izaberite Disk Management.

Videćete da na hard disku postoji C: particija i neparticionisan prostor. Prva stvar koju treba da uradite je da napravite drugu NTFS particiju koju ćete koristiti za podatke(primedba autora: Ja lično prebacim i Documents and Settings folder na drugu particiju, više o tome drugom prilikom). Za potrebe demonstracije ja koristim 2 GB. Imajte na umu da je ovo premalo za praktičnu upotrebu, i preporuka je nekoliko desetina, ili možda stotina GB. Tu ćete drzati muziku, filmove, ISO image fajlove, itd. Takođe, windows ne može da pristupi Linux particijama bez dodatnih alata, dok Linux može da koristi FAT i NTFS particije. Često se na dual-boot računarima jedna NTFS particija koristi sa skladištenje muzike, filmova i sl. jer ta particija dostupna za oba operativna sistema. Desnim klikom na neparticionisan prostor i klikom na new partition pokrećete “čarobnjaka”. Za particiju za podatke izaberite “primary partition” i u sledećem koraku unesite željenu veličinu particije. Vodite računa da ostavite dovoljno za Linux(minimalno 10 GB, ali ne bi bilo loše i više).

Kada završite s drugom particijom, red je da se napravi jedna “Extended” particija. Svrha ovoga je da se napravi particija koja će imati pod-particije. Na hard disku može postojati samo četri particije(primarne ili extended, ne računam pod-particije koje se mogu napraviti u extended particiji). Znači, imamo dve primarne paricije, što ostavlja mogućnost za samo dve, a nama će trebati tri za Linux.

Opet, procedura je desni klik na neparticionisan prostor i ovog puta pravimo “Extended” particiju.

(kliknite na slike kako bi ste ih uvecali)

Sada imate Windows XP na računaru koji je instaliran na C disku, imate E disk(možete i zameniti slova na optičkom drajvu i druge particije) koji služi za skladištenje podataka, i imate jednu praznu “extended” particiju na koju ćete instalirati Ubuntu.

Postojeća instalacija XP-a

Ovako, prvo, particija koja će biti smanjena mora da ima barem toliko slobodnog prostora, a poželjno je da ima dosta više. Jedan od načina da smanjite rizik od gubitka podataka je defregmentacija particije. Sad, ako imate neku aplikaciju koja radi u pozadini(retoričko pitanje), defregmentacija neće moći da se obavi jer će ta aplikacija pristupati hard disku i konkretno particiji na kojoj vršite defregmentaciju. Rezultat toga je da će aplikacija za defregmentaciju stalno počinjati iz početka. Da biste to izbegli, obavite defregmentaciju u safe mode-u. Safe mode pokrećete sa F8 prilikom podizanja sistema, pre nego što vidite onaj horizontalni progress bar i windows logo. Nakon defregmentacije možete pokrenuti Instalaciju Ubuntu-a. Proces smanjivavnja(resize) će biti pokriven u 3. delu teksta.

Nastavak sledi…